Prolaze julski gljivarski dani. Talas gljiva još uvek odoleva vrelinama od 35oC, a bez kiša, to svakako neće potrajati. U prošlu nedelju otisnemo se Mileta, Đole i ja u možda najveće nedođije oko Kragujevca, u šume sela Trešnjevak. Rano jutro, sunce se još nije pojavilo, raštrkane kuće Trešnjevaka deluju pusto, avetinjski. Osim slobodnog stada ovaca, ništa živo nismo primetili prolazeći kroz selo. U ovim šumama, započinje Mileta, niko ne bere gljive. Suviše je daleko, zabačeno, nepristupačno. Biće to veliko čudo za mene, jer ja to u okolini Kragujevca još nisam video. Doduše, nisam to video ni na Kopaoniku, Goliji, Goču, zapravo nigde u Srbiji. Može se pronaći preskočen šumarak ali šira teritorija nikako.

Prvi uspon je zastrašujuši. Kao da smo kakvi pljačkaši iz srednjeg veka, koji se pentraju uz zidine grada koga treba poharati. Jesmo li mi stvarno pljačkaši? Sa našim odnosom prema prirodi, koga gajimo u društvu, mislim da nismo. Hvatamo se za mladice hrasta, polako se uspinjemo. Gusta hrastova šuma, poneka zeka, bela mlečnica, biserka, lisičarka vrganjevka. Tragovi ranijeg detaljnog pregleda terena su očigledni, što poznaju uberu, što ne, prevrnu. Zatičemo se na grebenu, dve gljive mi privlače pažnju. Ispred mene je smeđa kraljevka (B.appendiculatus), prema mom iskustvu najređa gljiva iz sekcije Appendiculati, na ovim prostorima. Video sam je u prirodi samo tri puta do sada. Nikada mi nije bilo jasno odakle ona u većini priručnika sa ovoga prostora. Lako ju je pomešati sa B.pseudoregius i B.fechtneri.  

Dobar početak ove gljivarske pustolovine. Krećemo niz drugu stranu grebena. Šumu čine hrast, bukva, sađeni bor, po koja jasika, ima i lipe. Uglavnom nema ravnog terena, samo nepregledni usponi i padovi. Jedan pogrešan korak i čovek se strmekne daleko dole. Iako u Kragujevcu dve nedelje nema kiše, ovde je sigurno padala pre dva dana. Zeke, uglavnom zelene i golubače, grabovi turci, po koji upotrebljiv vrganj. Većina nađenih je prestara što me veseli. Nisu dakle počišćeni, što je žudnja većine berača. U ovim nedođija šumama, gde nema berača (reče Mileta) nailazimo na prvog. Mlađi čovek, u punoj snazi, opterećen velikom nabreklom, najlonskom torbom (cegerom) i punom kotaricom, zastaje da nam diskretno zaviri u korpe. Krupne graške znoja na licu mu se spajaju u potočiće. Reče da ide da se istovari, pa kreće na nove terene. S obzirom koliko smo daleko od sela i koliko je pod teretom, čeka ga povelik napor. Vredan li je onih 200-300 dinara što nosi sa sobom? 

Nedugo zatim, evo iz šume, baš gde smo se zaputili, drugog berača. I ovo je mlad čovek, opterećen sa dve nagučene najlonske torbe. Malo je neuobičajeno, berači za otkup, koje sam uglavnom sretao bili su stariji. Videći da idemo njegovim tragovima, upita ima li gljiva. Kao on ne zna ima li ih, pa pita nas? U stvari, kada sretnete berača za otkup razgovor se svodi na pet, šest okamenjenih pitanja i odgovora, poput: je li ove godine krompir krupan, odgovor: pa ovaj sitan i nije. Ima i onih koji samo skliznu u šumsku pomračinu i izbegnu susret. Berači po šumadijskim selima su skoncentrisani na pet vrsta gljiva, prodajki: vrganj, lisičarka, bela, sirnjaja i kajmakčara (ove zadnje tri se uglavnom iznose samo na pijacu). Iskustvo mi govori da se po selima ovim zanimanjem bave uglavnom najsiromašniji meštani. Gledam nabijene kese ovog berača i pitam se kako će ovi vrganji preživeti do otkupnog mesta na ovih 35oC. Verovatno on zna koliko će zaraditi za tu slepljenu gomilu.   

Pentramo se dalje, vrućina i vlaga su u nebesima. Opet smo na jednom od grebena, mala retka šuma hrasta i puno zaboravljenih velikih vrganja u njoj. Svi su odreda stari što mi ne umanjuje zadovoljstvo. Jedan od njih ima u prečniku drške celih 130 milimetara. Vrganj kao kuća, pa još ostareo, nedirnut. Đole nam prilazi iz obližnjeg jendeka. Negde tamo je našao desetak kajmakčara, lepih, otvorenih, pa se isprsio pred nama. Kako ga je prošao omamljivi nalet gljivarskog adrenalina, nastavljamo uzbrdo. Imam utisak da samo i idemo uzbrdo. Na jednom velikom polju divljih ruža, očitavam na GPSu nadmorsku visinu: 580 metara. Au, gde smo se uspentrali. Iako čuvam ovu spravicu za Kopaonik, Goliju i ovde puno pomaže i daje sigurnost. Pravimo veliki zaokret, prateći greben i po prvi put se usmeravamo nazad. U prvoj hrastovoj šumici, nailazimo na guju (Entoloma lividum). Neko ju je ubrao pa ostavio. Ne znam koliko je kod nas bilo trovanja ovom gljivom ali često je viđam u hrastu onako beličastu, krupnu i primamljivu. Vrućina nam muti pogled, brzo se kotrljamo nazad. Uhvatili smo šumski put koji izgleda vijuga pravo do sela. Na samom ulazu u selo zatičemo još tri berača, obavezne najlonske kese i torbe. Ne znam, možda je to zbog toga što otkupljivači plaćaju i za spore, pa da se koja ne prospe. Tog dana u Trešnjevaku nismo videli nikog živog, osim berača gljiva. Kasnije iz kola videsmo još dvojicu, ukupno sedam bez nas gljivara zaljubljenika. Ako uzmete da u ovakvoj nedođiji operiše ovoliki broj berača, pretpostavite koliko ih ima u pristupačnijim šumama. Uglavnom, imaće svako od njih za cigare i pivo, a otkupljivači će se s mukom ugraditi u onu razliku od cene koju daju do cene koju dobijaju (vrganj i lisičarka u otkupu 1-2 evra, cena pri izvozu 12-15 evra).

Tri dana posle trešnjevačke pustolovine, opet se ista ekipa okupila na Adžinim livadama. Tu je i Rade, pa nas je četvorica. Zadatak grupe je da obezbedi gljive za gulaš, koga će negde oko podne pristaviti Steva. Na druženju će biti nas dvadesetak. Radni je dan pa nije moglo drugačije. Mileta i ja kotrljamo prema Čestinu, a Đole i Rade idu na drugu stranu. Iako su A.livade poprilično udaljene od Kragujevca (dalje nego Trešnjevak), asfaltni put je učinio da ovaj kraj bude strašno napadnut. Silazeći niz padinu možemo to i da potvrdimo. Sve je pedantno probrano i počišćeno. Posvuda ostaci ubranih ili odbačenih gljiva. 

Ako je pre tri dana bilo vruće, sada je prevruće. Dole u klisuri ima gljiva. Čim zakoračite na severne, hladnije padine ili duboke jendeke, bukva potiskuje hrast. Slikam lepe primerke žutogrle muhare (A.franchetii), ne baš tako retke gljive ovde kod nas. Mileta zove, našao je zelene pupavke. U vlažnom delu pod bukvama, pomolile su glave četiri sitne pupavke, više bele nego zelene. Ovo je prvi put ove godine da vidim, ovu po zlu pominjanu gljivu. Ne znam zašto po zlu, u prirodi ima toliko otrovnih biljaka pa ih niko ne trpa u stomak zato što eto rastu na dohvat ruke. Zašto je ova gljiva kriva? Zato što je neuki, halapljivi i gramzivi guraju u stomak sa još ko zna koliko nepoznatih gljiva, koje nisu otrovne. Mislim da tu krivice nema. Kako je vreme vrelo, a zelena tek počinje sa rastom, nadam se da ove godine nepromišljeni neće ni imati mnogo prilika da je uberu, barem ne u julu..

Sačekasmo Stevu, planu vatra, zacvrča luk u kotliću. Svašta lepo smo stavili u taj kotlić i uz Stevino kulinarsko znanje, gulaš je opet bio savršen. Neću mnogo pominjati da nas je snašao i strašan pljusak ali Planinarski dom u Adžinim livadama i njegovi pomoćni objekti su sasvim dobro sklonište od nepogoda. Bilo je veselo, smešno, prijatno. Veći deo grupe koji je došao popodne, iskoristi rashlađenje pa ode u obližnje šume. Bilo je vrganja za svačiju kotaricu. Ređaju se i dalje vreli dani, čini mi se da ću napraviti malu pauzu.